УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 23. јануар 2012.

ЗАУВЕК ЗНАМ / Благоје Свркота


Благоје Свркота



Нису престали живи снови. Који ли ће нови дан доћи
Пре свитања, иза поноћи кад почну прву своју песму
После раног спавања ти светли петли. А ми још у шетњи
Неуморни, скоро само зрели за осмех из нехата
Пре него што откуцају четири сата, стара градска звона.
            Све има почетак и крај
            И ноћ уздисаја.

Вертикала си мога дана и дрхтава мелодија
Док те чекам. Ноћ има ведрину откривеног заборава
И стрпљивог грцања у кошмару. Нежна жено,
Песмо моје тамнице и моје ватре и мојих облака
У вртоглавици безграничној и безвременој.
Све има почетак и крај.
И љубав која се сања.


Има ли краја, шта  ли је иза, куд путује угасли  брод.
Душа наставља живот ту око нас, негде и свугде.
Заборава нема, па нема ни шта да нестане, увек траје.
Човек застаје, све се претвара у прашину и прах
У један дах стопише се рођење, свадба и крах.
            Све има почетак и крај
            И можданог стабла тајна.

У зеници неба плава њедра. Када се Гагарин први винуо
Из космоса је видео плавозелену планету. Питам те љубави,
Честита душо, зар није сасвим у духу небеског шара,
Да је Исус имао плаве очи, поготово ако је отишао горе. Кад

Гледамо, све је плаво. И препуно тананих емоција истинскога жара.
Учили су нас да звезде упућују, али да не приморавају.
Све има почетак и крај.
И фреске без  бола.



Осванула је срећа новога доба, откривена поново радост,
Живот је добио врелију крв, свеже сокове за ноћ и дан.
Процветало је воће, обновио се свет. Рафаело, Леонардо,
Донатело, Еразмо је написао Похвалу лудости. Какав преокрет.
Фиренца, Венеција, акустика базилике Светога Марка.
У Лондону раскош музичкога жара, глумци и Шекспир.
            Све има почетак и крај.
            И ренесансе мадригали.

Лепе су ти очи, леп ти је осмех, мој живот је леп,
Кад ме осветљава радост, кад ме обузима треперава
Сета  док чекам да ме скроз  запљусне љубав.
Твоја отменост је  најлепша музика, твоја  рука ствара
Осећај бескраја у загрљају драгих боја пролећа.
Све има почетак и крај.
И срећа која  спаја.

Замислиш срећу и пловиш. Далеко, Дунавом  у Вијену.
У исто време затекнеш тамо Хајдна, Моцарта и Бетовена.
Слушаш Серенаду, Вожњу саоницама и  Месечеву сонату.
И сањариш у ведрини. Росини: „Бетовен је најбољи композитор,
али Моцарт је један једини“. Завладао је светом са пет година.
            Све има почетак и крај.
            И Мала ноћна музика.

Живот је сам по себи кратак. У уживањима ведрине као трен,
У јадима опор и спор. И те ноћи се бојим, сећања да више
Не постојим. На углу оне улице гледао сам поноћ како
Луталицама даје име. Питам те драга, да ли да те чекам, или
Да заборавим на ту недосањану ноћ. Стојим наслоњен на луди
Кип, насупрот затворене мењачнице. И урличем, сам,  у себи.
Све има почетак и крај.  
И најдужи дан, заувек знам.

Та снажна осећања, те личне патње, те идеје среће
Унеле су ветар у све поре, у ноте, у стихове,
На платна која зраче, на човека који се не сакрива
Кад плаче. Бујале су страсти, у  круг су ушли смело:
Лудило, снови, ноћ, смрт, опијум, природа и оносртрано врело.
            Све има почетак и крај.
            И  трагични животи и опело.


Пишем ти да не бих заборавио да те волим
Да те јако волим, да не бих умакао сећању, да не бих
Сањао само брезе. И јављам ти се и нема те
А чинило ми се да си светлост. Узалуд ми се
Привиђало да стојиш ту негде, близу, скоро код трепавица.
Све има почетак и крај.
И малени бисери у очима.

У оку које плени сазнајем по ко зна који пут
Да је живот дар светлости. Однекуд искра остави
Срећне илузије у закрпљеном џепу од блузе. Ветрови
Сиви миришу јагорчевином,  очи се плаше птица,
Орлови без сна ћутања крију. Певају сунцу.
            Све има почетак и крај.
             И трептај који хоће све да измени.

Сиви пепео изједначава све, не мари за године, за старо
Или младо, за ведро или тмурно, у поноћ нему. Угасле трубе,
Нема шетача, јагодице најлепше улице показују двери матичног
Здања. Ту се венчавају, ту се зачиње почетак краја, ту се завршава
Легенда заборава на први сусрет. Сањам те, у сну те питам,
Докле ћу да скитам овако успаван. Препуштен руменој зори.
Све има почетак и крај.
И силна помрчина.

Снег се једва јавио, а онда је све затрпао, задавио
И утулио прљаве путеве и изанђале кровове
И унео немир у људске торове и међу гладне вукове.
Никуд се могло није, све капије су оглувеле.
Најбољи лек је дубоки сан, док се не промени теглећи дан.
            Све има почетак и крај.
            И осећања која не праштају.

Видим ли тебе у капуту црвеном и црном шеширу
Дешава се на улици да сазнам како то долази срећа.
И онда застанем и планем и останем збуњен.
Колико пута само у сну те поново срећем и колико пута само
Још једном сазнајем како то долази прошлост.
Све има почетак и крај.
И првог пољупца тајна.





Одлучио сам се за ботаничку башту, на дуги трен
Да се изгубим у пролећу, под ведрим нeбом
Да се радујем жбуњу и дрвећу. Те биљке
Боље од људи, добре у камену, на светлости, у води.
Тишина у суштини, страха нема, љубав је на површини.
            Све има почетак и крај.
            И мајска прашина смеха.

Част и отаџбина и бог. У ведром дану одсјај као срећа, кућа
Као људски живот, слава као одличје врлине, знам да ништа није
Брже од године. Једнога дана ће љубав  надвладати
Све режиме. Ко ли ће да скине све те подвале, клевете силне, осионе
Џукце, виртуалне ружичасте изливе, дупле тековине. Иза
Тога ће, једина моја, настати зима у три чина, без тешких дизгина.
Све има почетак и крај.
И варљива судбина.
                                                  

Нема коментара:

Постави коментар