УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 30. август 2015.

Чага, шефтелије, дух Старе планине

Подмукла болест неочекивано и ненајављено измени много тога. Јул и август нису отровале и учиниле несношљивим тропске врућине, већ и борба, и нада, али и неизвесност.

Више и радије читао сам "Један дан Ивана Денисовича" од Солжењицина, него "Одељење за рак" - није да нисам покушавао, али био сам млад, превише млад када сам покушавао да читам књиге, које су донеле руском писцу светску славу. Сигурно је да бих као млад сазнао много више о ДИВЉОЈ СИБИРСКОЈ ЧАГИ – ГЉИВИ КОЈА ПОБЕЂУЈЕ КАНЦЕР, али, ето, под старост читам и удубљујем се у тајну ове гљиве....

У питању је паразитска гљива, неугледног изгледа која успешно лечи артритис и болне зглобове, оснажује и подмлађује целокупно тело и успешно се бори против најтежих болести попут канцера. Њен латински назив је Inonotus obliquus, а код нас је позната као сибирска чага.

Да није било књиге нобеловца Александра Солжењицина „Одељење за рак“, људи не би овој гљиви посветили пажњу какву заслужује. Међутим, од 1969. године, кад је та књига објављена, сви који су је прочитали пожелели су да о гљиви чаги сазнају што више. А кад су сазнали, потрудили су се или да је што пре набаве или да је препоруче пријатељима, за које су знали да им може помоћи. Разлог је искрено описано пишчево искуство, у чијој је борби против канцера огромну улогу имала управо сибирска чага – гљива која расте на кори брезе у шумама северне и источне Европе, Азије и Русије.Гљива чага лековита својства Помислити да је дивља сибирска чага „резервисана“ само за најдраматичније здравствене тегобе – био би грех према њој. Њена лековита својства веома су бројна, а за њих се зна већ хиљадама година. Управо због тих својстава, широм Евроазије називали су је једноставно „дар од Бога“ и „краљица биља“, а стари Азијци чагу су користили за одржавање здраве, природне равнотеже (цхи).Она се нашла чак и у најстаријем службеном попису лековитих материја – кинеској књизи Схеннонг Бен Цао Јинг, старој 2.300 година. Оно што се знало већ тада, потврђују модерна истраживања – сибирска чага обилује драгоценим

активним супстанцама. Неке од њих садржи само она, а људи којима је хемија блиска одмах ће вам рећи да се у саставу чаге налазе фенолни спојеви, меланини, тритерпеноиди, одређени постотак бетулинске киселине…активним супстанцама. Неке од њих садржи само она, а људи којима је хемија блиска одмах ће вамрећи да се у саставу чаге налазе фенолни спојеви, меланини, тритерпеноиди, одређени постотак бетулинске киселине…Најсажетије речено, чага гљива је најјачи познати природни антиоксиданс, због чега и заузима прво место на ОРАЦ скали (мери ниво антиоксиданса у намирницама). Кад пишете о њој, попут нас управо сада, имате само једну бојазан – да читалац не помисли да је реч о претераном хваљењу својственом рекламама и ПР текстовима и да нам је крајни циљ некаква продаја – то у нашем случају није тако. Једноставно речено, кад је реч о нечему тако благотворном, онда скромност мора да устукне пред необоривим чињеницама које нам чага гљива са брезе нуди.Управо о њима је говорио и сам писац Александар Солжењицин у својој књизи , јер је тамо навео чињеницу да је у његовом случају дивља сибирска чага деловала пуно боље од лекова и медикамената који су му били прописани редовном терапијом.За које болести се сибирска чага употребљава?Ова неугледна гљива са исцељитељским моћима која расте по источно европским, руским па и кореанским шумама, користи се за лечење и превенцију многих болести. Од давнина је поштована у руској народној медицини јер се сматра да она најбоље утиче на целокупан метаболизам, делује превентивно на сва ткива и органе у нашем телу. Као врхунски антиоксиданс сибирска чага избија на прво место ОРАЦ лествице, ниже од ње су гоџи бобице и аронија.Како је и сам писац навео ова руска гљива је феноменални борац против свих врста тумора, јер захваљујући својој бетулинској киселини, она директно уништава канцерогене ћелије, при ћему не дира оне здраве, те зауставља даљи развој малигнитета. Будући да је врло моћан адаптоген из природе, гљива чага у томе заиста успева. Совјетска влада је својевремено својим професионалним спортистима и астронаутима наложила да користе адаптогене за побољшање како умних, тако и физичких способности, а међу њима не само да је била и сибирска чага , већ се показала убедљиво најделотворнијим препаратом, од свих других понуђених природних рецептура.Руски научници су такође искористили овај дар из природе за прављење изванредних крема за вене и упаљене зглобове. Зајваљујући микрокапсулама чаге, успешно се лечи артритис, јер састојци гљиве не да само продиру до зглобова, већ и делују на само жариште упаљеног зглоба. На овај начин бол у зглобу се ублажава, елиминишу се штетни токсини и соли наталожене у њему, те грчеви исчезавају.Где има да се купи сибирска чага у Србији и која је цена?Данас су приправци од гљиве чаге доступни широм региона искључиво у опремљенијим продавницама здраве хране, биљним апотекама, на интернету и другим местима. Најпопуларнија је гљива чага у праху, која се може употребити на разне начине.Чај од чаге је такође популаран мада је то више напитак који сличи чају, чак је ближи по изгледу кафи. Он проверено смирује нервну напетост, елиминисаће сав нагомилани стрес, ојачаће вам имунитет, а научници тврде да ће и подмладити тело. Као доказ за то наводе становнике Сибира који су по правилу дуговечнији и виталнији од нас европљана, затрованих свим и свачим.На интернету се недавно појавила и тинктура од сибирске чаге, али како вам увек саветујемо, предходно се информишите и распитајте о производу, и наравно упоређујте цене. Оно што вама треба је дивља сибирска чага, јер само је она у потпуности ослобођена од штетних састојака.Сибирска чага у капсулама када смо последњи пут проверавали је имала цену од преко 4000 рсд, што свакако није мало и за свачији џеп. Пре употребе било ког од описаних производа, изузетно је важно да се консултујете са стручним лицем, вашим лекаром, фитотерапеутом и ...

______________

       Данас сам купио - шефтелије, на З. В. Веом волим ово воће, које стиже после лубеница. У мом завичају шефтелија је било по виноградима. Па и у нашем винограду у Међи. Све док је покојна мајка била жива. После тога су тај виноград изнајмили суседима, и они су га запустили, и упропастили. Али, шефтелије су се одржале још пар година. Увек бих пред сам почетак школске године, путовао у Звижд због тих шефтелија у Међи. Једне јесени  су се скоро сва стабла, неокопавана, осушила. Две-три јесени потом, када сам ишао да обиђем неке њиве у близини тога некадашњег винограда, претвореног у трњак, угледао сам једну малу шефтелију, насред ледине до бившег винограда, не вишу од 1,5 метра, начичкану крупним сочним плодовима тзв. виноградарских праскви....Птице су биле много вредније, као сејачи, трешања и шефтелија, од мојих земљака.
    А  данас, сетивши се тога, прегледао сам шта све може да се наађе на мрежи о шефтелијама, и ево: мистификације и демистификације.
ШЕФТЕЛИЈЕ Марамица којом је особа женског пола обрисала своју вагину коју даје свом будућем мужу. Помиње се у Зони Замфировој, а иста се јавља и у цртаном филму Попај и Али-Баба и 40 разбојника. Иначе то је некада био обичај на овим просторима.  промашен живот Братко, ја сам живео у Турској, и говорим језик сасвим довољно. На турском је şeftalI бресква, а код нас на југу је то посебна сорта која се другде по Србији назива виноградарском бресквом или прасквом. На то сам мислио. Ово је ипак сајт српског жаргона, не могу сад да призивам и повезујем и сленгове осталих језика које знам. Мада твоје објашњење има смисла... Уствари, док сам био у војсци тотално загорео (а ни сада није ништа боље) привиђала ми се "шефтелија" од свега што видим, чак и од пушчане цеви, а од врхова ракета за КУБ-М наравно груди :)
 (одломци из Вукајлије)
________

         Шефтелије су ме одвукле од тужних ствари и од болести моје жене - на југ Србије, то јест на Стару планину. СТАРА ПЛАНИНА на фотографијама Г-дина Ниелса  Алберса за мене је била - откровење.Ову лепоту морате видети, пре него што умрете, драги пријатељи, ма где живели у Србији, на Балкану, Европи, или свету. Ја сам делић свега тога видео прошле јесени, и често остајао без даха. Бог је и на висинама ове планине дао божанске видике, ванредне панораме, хладну воду, неописиве водопаде, али и шуме и села која су сасвим опустела. Тамо бих волео да проведем остатак живота, макар као монах, макар као пастир, макар као сакупљач последњих легенди овог поднебља. Тамо постоје, видећете на овим фотографихама, праве слике планинског раја. Хвала Зорици и Г-дину Ниелсу Алберсу на изванредном поклону!!

..
Пејсаж старопланински:Вртибог. - Могао би да излечи, чини ми се, од сваке болести!

..


Јовачки поток, исто

...
Куће у Темској, код Пирота, исто

...
Куће Камног села, које изумире...

..
Ова чиста планинска брзавица...
...

Ови коњи у једном правом планинском свету и пејсажу

...
Ова савршена слика, готова, неописива, планинског раја

...
Овај прави, стварни, планински понор

...
још један моћни водпад

...
и још једном слика питоме планинске реке, крај које сњам да проведем, не једно лето, већ остатак живота

... Ево простора где бих волео да купим неко скромније домаћинство сеоско, и да проводим живот, друкчији од овог бетонског, велеградског, београдског, пуног вреве, метежа и неке неописиве туге, коју осећам док кувам чајеве од чаге или од реишија... Ево планине и лепоте која може да помогне и ојача здравље...



субота, 29. август 2015.

Изграђивање Нове Србије као сељачке државе / Светислав Стефановић

Изграђивање Нове Србије као сељачке државе
Српски народ, Божић, 1942.

Безумље 27. марта и национална и војничка катастрофа које су му следовале, спречиле су српски народ да се у њему изврши онај дубоки унутрашњи преображај који је био неминован, неизбежан и већ тако рећи на прагу. Већ и човеку са улице било је јасно да се системом нашег парламентаризма и режимом партијске владавине дошло до краја, да се он толико био истрошио и корумпирао, да му никакве ни радикалне ни палијативне мере нису више могле помоћи нити га одржати. Сав истрошен у чисто политичким формулама претвореним већ у празне фразе партијске политике, он је био слабији но кућа од карата усред вихора социјалне револуције који је захватао целу Европу и довео до огромних социјалних промена широм европског света, проносећи се и ван граница Европе и изазивајући тако сукобе који су неизбежно водили у нов светски рат, који је, како смо у читавом низу чланака тврдили и указивали, морао доћи иза те дубоке социјалне револуције коју су поједине велике европске нације већ биле издржале и организовале.
                Грчевито хватање за старе државне и друштвене форме код нас било је унапред осуђено на пропаст, те ће остати само питање будуће историје да испита, уколико су наши такозвани политичари у својој борби за и око старих политичких формула, несвесно или чак и свесно, били оруђа оних сила које сада већ постају сваком јасне и видљиве, сила најбруталнијег, најнечовечнијег и најгрубљег капиталистичког егоизма, који је до сад незабележен у историји човечанства, сила које су и наш народ као и толике друге, свеједно било пријатељске или непријатељске, бацале у вртлог светског сукоба и у сигурну пропаст, не дајући му ни времена ни могућности да изврши сам свој унутрашњи преображај пред којим је стојао.
                Али, ако то није успео или није могао да изврши у оквиру Југославије, српски народ није ослобођен тог историјског задатка и нужности, да то изведе у оквиру државе у коме се нашао после катастрофе. У толико пре и више што се већ не само назиру контуре новог поретка Европе после светског рата, него се стварају и темељи тог новог поретка на основама и тековинама већ организоване европске социјалне револуције.

Једно погрешно схватање

                Погрешно је стога мислити, да се српски народ може укључити у тај нови поредак Европе - нов по својој државној и друштвеној структури, произашлој из социјалне револуције - чекајући свршетак рата у својим старим и застарелим државним и друштвеним формама и окамењеним калупима лажног демократског парламентаризма и капиталистичког либералистичког индивидуализма. Не. Српски народ мора се сам активно спремити за сарадњу у новом поретку, мора се за ту сарадњу оспособити, ако неће да буде из ње дефинитивно искључен и за навек елиминисан, као нешто мртво и преживело, нешто страно и штетно у новом организму. Српски народ извршиће то тим пре и тим лакше, јер ће тиме само довршити оно дело, које је отпочео ослобођењем српског сељака у облику средњег и малог сеоског поседника од последњих остатака феудалног господства, аговског и беговског, и постављање тог ослобођеног сељака, малог и средњег поседника, за темељ и базу његове нове националне српске државе.
                Истина, та је држава од самих почетака запала у фаталне тешкоће, од првих часова унутрашњом борбом двеју династија која је често добијала карактер грађанског рата, споља увучена у вртлог сукобљених интереса великих европских сила заинтересованих на Балкану и Блиском Истоку. Није било довољно умних ни довољно далековидних државника у стварању и још мање у организовању државне заједнице са Хрватима и Словенцима, која је у Југославији, по рецептима са стране унете и наметнуте кабинетске лажно демократске политике, без икакве везе са животном стварношћу, добила најнемогућнији облик, унапред осуђен при првом потресу, на распад и расуло.
                Још тежи је грех српских политичара и државника, без обзира на њихове партијске боје, што су увлачили и наметали народу борбу око политичких проблема и програма, увек доношених са стране - тако да смо имали либералистичке групе и програме, па затим прогресистичке, па радикалне и најзад и социјал-демократске свих нијанси, боја и фракција, све по европским калупима, а далеко од животне стварности саме српске националне и социјалне основе, која се логички, природно и органски имала изграђивати на темељима на којима је створена, то јест као држава сељачког малопоседничког типа са пуно још очуваних и модерном животу већ адаптираних задружних елемената. Док су се водиле сулуде уставне борбе, чија је апсурдност кулминирала у више но донкихотовској борби за најслободоумнији устав у Европи, слободоумнији од белгијског! - каква част и понос! - напуштане су основне бриге за прве потребе најпримитивнијег културног живота и најпрече бриге и старања за подизање села и сеоског животног стандарда.
Имали смо читаве библиотеке свих могућих, чак и најмодернијих политичких претежно демократских доктрина, а скоро ни једне једине књиге о проблемима српског села, његових потреба, његовог културног стања и његових животних задатака. И то све у једној земљи коју су испод петовековног туђинског феудалног ропства ослободили сами српски сељаци, са сељачком задругом као основом и главним носиоцем српске револуције. Већег парадокса и апсурда тешко је наћи у новијој историји Европе!

Комунизам је туђ српском народу
               
Зато смо били и јесмо за једно радикално пречишћавање и одбацивање свега тог неприродног и апсурдног страног политичког баласта, који са српском сељачком народном и животном стварношћу никакве везе нема... И зато смо за органско дограђивање и изграђивање Нове Србије као државе сељачког  типа, малог и средњег поседа, са облицима задружних колектива. Подвлачимо мало - и средње-поседнички тип српског села и задружни облик колектива као својствен српском народу, да бисмо српски народ ослободили од приговора као да он нагиње ма у ком виду комунизму, било као идеологији било као политичком програму.
                Српски народ нити је у својој прошлости икад имао комунистички облик сеоског поседа и живота, нити према том може имати смисла за њ. У том је и битна разлика између њега и, на пример, руског сељака, као што је битна разлика између српске задруге и руског тзв. мира, као облика сеоског колектива; у задрузи човек организује и даје облик поседу земље, у "миру" посед земље намеће човеку облик заједнице. Тамо у крајњој линији рад и дух организују материју и њен посед, у другом материја и њен посед организују дух. Отуда активни стваралачки елан српског народа, а отуда и пасивни, ропски менталитет руске масе способне да подноси свако ропство и тиранију, од царистичке до бољшевичке, чак и без протеста и револта, у оном фаталистичком руском "њичево", савршено страном српском менталитету.
                Његова мисија може и мора бити само у томе правцу, да он на сопственим оживотвореним облицима државне и социјалне структуре, уђе у корак са европском социјалном револуцијом, чији је сада већ највиднији и најпозитивнији успех што је подигла и организовала средњег и малог човека, средњи и мали посед, дала му сигурну и стварну основу и од њега створила стварну и сигурну основу државог и народног колектива. Конкретно би за афирмирање ових чисто програмских идеја било потребно потврдити, да се Нова Србија изграђује, организује, без икаквих притрунака интернационалних и комунистичких идеологија и програма, у суштини страних и духу и животу српског народа.

Породица основна ћелија

                Исто тако Нова Србија би имала да недвосмислено одбаци и избаци из себе све остатке демократског парламентаризма и либералистичког индивидуализма, и да народни и државни колектив постави изнад сваког појединачног индивидуалног или сталешког односно класног интереса, стављајући не појединца или класу, него породицу као основну ћелију у темељ своје друштвене и државне организације. Нова Србија свесна је, даље, своје судбинске везаности за Европу и њену културу као своју ширу отаџбину, и за Средњу Европу са својим ближим суседима, као простор свог животног, културног и социјалног развоја, у коме је српски народ и до сад часно вршио једну достојну не само улогу него и мисију у одбрани Европе од Азијата, и у културном и социјалном подизању Балкана и Дунавског басена.
                Као логички постулат ових идеја, долази да Нова Србија укида и анулира све привилегије и такозвана стечена права бивших носилаца парламентарних режима и партија, и организује цео народ, у духу апела претседника генерала Недића, у социјалистичку странку као носиоца унутрашњег новог поретка, и споља као мост за укључење Нове Србије у нови поредак Европе, који се ствара у борби уједињених народа Европе против англоамериканске и јудео-масонске интернационалне лажне демократије; све ове заједно са њиховим експонентима сматра својим непријатељима и упропаститељима.

                Најзад, и не као најмање, Нова Србија својим бившим држављанима који су се ставили, или се стављају, у службу тим њеним непријатељима и упропаститељима треба да анулира држављанство и сва права која су с тим скопчана. То нам се чине као први предуслови државне и националне обнове, могуће само у настављању и довршењу историјског задатка и мисије српског народа. 

___________

    извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943). - Приредио /  Предраг Пузић. - Артпринт, Нови Сад, 2006, стр. 81 - 84

субота, 23. мај 2015.

"Будућност припада онима који се најдаље и најдуже сећају прошлости". / Војислав Михаиловић

ПРЕ девет година покренуо сам захтев за судску рехабилитацију мог деде Драгољуба Драже Михаиловића, који је први у окупираној Европи рекао Хитлеру: не!
Виши суд у Београду је тек 14. маја ове године донео решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију, те је осуђујућа партијско-политичка пресуда са монтираног суђења из 1945. проглашена ништавном.
Ђенерал Михаиловић је на судску рехабилитацију морао да чека седам деценија.
Исто толико морала је да чека и Србија, која је цела утамничена кад и њен најодликованији официр.
Моја породица и ја чекали смо читав живот да се са нашег презимена скине срамни жиг издајника, ратног злочинца и сарадника окупатора.
Као што су на то чекали и безбројни, а после рата дискриминисани потомци Дражиних сабораца и симпатизера у Србији и у српским земљама.
Чекала је и Дражина безгробна војска.
О исправљању велике историјске неправде сањала је милионска српска емиграција.
Из више разлога нисам се оглашавао у току процеса, ни у судници ни ван ње. Уосталом као ни у медијима, у данима након изрицања коначне пресуде.
Као прво - лојални сам грађанин ове државе, који верује и у Србију и у њено независно судство.
Потом сам био у уверењу како не приличи да као политичка личност и заинтересована страна коментаришем одлуке суда.
Међутим, овај процес изазвао је неуобичајено велику медијску пажњу, како у Србији тако и у региону. Читао сам и пратио различите реакције.
Нису ме изненадили коментари из суседне Хрватске чији је главни град цвећем и пољупцима дочекао и обасуо Хитлерову солдатеску. У монструозној НДХ творевини, по немачким изворима, страдало је, само у логорима, преко 700.000 наших невиних сународника, као и Јевреја и Рома.
По преласку на аустријску територију ратни злочинац Анте Павелић прво се сусрео са британским официрима, који су му омогућили да преко Ватикана, некажњен отпутује у Аргентину и као слободни грађанин умре у Шпанији.
Али ме непријатно изненадила, ражалостила и онеспокојила реакција неких српских званичника, који су ову судску одлуку довели у питање и чак покушали да јој се наругају.
Следбеници титоизма, уосталом као и хрватски лобисти овде, прво су показали да не поштују ни судство ове државе, ни ову државу, као ни симбол српског отпора нацизму и фашизму. А то је ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Српски Чича, како га је народ присно ословљавао.
Нови "Нато партизани" олако багателишу и српску ослободилачку традицију, и српски идентитет, и нашу војничку част, и све што носи предзнак српски. Уместо да раде на националном помирењу и подижу наше самопоуздање, они својим изјавама продубљују ровове и идеолошке поделе у српском роду. Као прави игноранти и заточеници религије титоизма њих не интерeсује ни већ научно доказана историјска истина.
Можда они боље знају на чијој је страни био ђенерал Михаиловић од америчког председника Харија Трумана, од вође Француског покрета отпора Шарла де Гола, или од пољског генерала Сикорског! Који су сви одреда одликовали Дражу за неизмерни допринос савезничкој победи над нацизмом и фашизмом у Европи.
Од садашњих "Нато партизана" нису ништа бољи ни они "Нато четници", који су своју политичку каријеру започели под Дражином заставом, а окончали је у идеолошком табору његових џелата.
Уверен сам, ипак, да далекосежни значај ове пресуде не могу да умање ни да осенче ни мега звезде нашег политичког циркусишта, ни "Нато феминтерна", ни булајићевско-бајићевски перформери. Који су такође похитали или да се брже-боље и они "уграде" у пресуду, или да пресуде пресуди.
Али не зато што на ову пресуду нема права жалбе, већ зато што се истина не да засужњити.
Она истовремено и ослобађа и исцељује.
Мом деди већ одавно не треба ништа више.
Као вожд Трећег српског устанка он је, по речима светог владике Николаја, своје место нашао "у царству Небеске Србије". Уз Светог Саву, Светог кнеза Лазара и остале српске великане.
Али би по Србију било велико зло ако се над (и са) овом истином не би помирила.
У данима када нас, сва је прилика, тек чекају велика искушења.
Надам се и верујем да одлука суда о рехабилтацији ђенерала Драже отвара и осветљава нове путеве наше историје. И наше прошлости коју су, нажалост, често тумачили злонамерни туђини и они који не познају српски народ. Као и они који нису гледали у будућност.
А историја нас, између осталог, учи да "будућност припада онима који се најдаље и најдуже сећају прошлости".




Војислав Михаиловић: НАТО партизане боли истина о мом деди Дражи | Политика | Novosti.rs