ПРЕ девет година покренуо сам захтев за судску рехабилитацију мог деде Драгољуба Драже Михаиловића, који је први у окупираној Европи рекао Хитлеру: не!
Виши суд у Београду је тек 14. маја ове године донео решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију, те је осуђујућа партијско-политичка пресуда са монтираног суђења из 1945. проглашена ништавном.
Ђенерал Михаиловић је на судску рехабилитацију морао да чека седам деценија.
Исто толико морала је да чека и Србија, која је цела утамничена кад и њен најодликованији официр.
Моја породица и ја чекали смо читав живот да се са нашег презимена скине срамни жиг издајника, ратног злочинца и сарадника окупатора.
Као што су на то чекали и безбројни, а после рата дискриминисани потомци Дражиних сабораца и симпатизера у Србији и у српским земљама.
Чекала је и Дражина безгробна војска.
О исправљању велике историјске неправде сањала је милионска српска емиграција.
Из више разлога нисам се оглашавао у току процеса, ни у судници ни ван ње. Уосталом као ни у медијима, у данима након изрицања коначне пресуде.
Као прво - лојални сам грађанин ове државе, који верује и у Србију и у њено независно судство.
Потом сам био у уверењу како не приличи да као политичка личност и заинтересована страна коментаришем одлуке суда.
Међутим, овај процес изазвао је неуобичајено велику медијску пажњу, како у Србији тако и у региону. Читао сам и пратио различите реакције.
Нису ме изненадили коментари из суседне Хрватске чији је главни град цвећем и пољупцима дочекао и обасуо Хитлерову солдатеску. У монструозној НДХ творевини, по немачким изворима, страдало је, само у логорима, преко 700.000 наших невиних сународника, као и Јевреја и Рома.
По преласку на аустријску територију ратни злочинац Анте Павелић прво се сусрео са британским официрима, који су му омогућили да преко Ватикана, некажњен отпутује у Аргентину и као слободни грађанин умре у Шпанији.
Али ме непријатно изненадила, ражалостила и онеспокојила реакција неких српских званичника, који су ову судску одлуку довели у питање и чак покушали да јој се наругају.
Следбеници титоизма, уосталом као и хрватски лобисти овде, прво су показали да не поштују ни судство ове државе, ни ову државу, као ни симбол српског отпора нацизму и фашизму. А то је ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Српски Чича, како га је народ присно ословљавао.
Нови "Нато партизани" олако багателишу и српску ослободилачку традицију, и српски идентитет, и нашу војничку част, и све што носи предзнак српски. Уместо да раде на националном помирењу и подижу наше самопоуздање, они својим изјавама продубљују ровове и идеолошке поделе у српском роду. Као прави игноранти и заточеници религије титоизма њих не интерeсује ни већ научно доказана историјска истина.
Можда они боље знају на чијој је страни био ђенерал Михаиловић од америчког председника Харија Трумана, од вође Француског покрета отпора Шарла де Гола, или од пољског генерала Сикорског! Који су сви одреда одликовали Дражу за неизмерни допринос савезничкој победи над нацизмом и фашизмом у Европи.
Од садашњих "Нато партизана" нису ништа бољи ни они "Нато четници", који су своју политичку каријеру започели под Дражином заставом, а окончали је у идеолошком табору његових џелата.
Уверен сам, ипак, да далекосежни значај ове пресуде не могу да умање ни да осенче ни мега звезде нашег политичког циркусишта, ни "Нато феминтерна", ни булајићевско-бајићевски перформери. Који су такође похитали или да се брже-боље и они "уграде" у пресуду, или да пресуде пресуди.
Али не зато што на ову пресуду нема права жалбе, већ зато што се истина не да засужњити.
Она истовремено и ослобађа и исцељује.
Мом деди већ одавно не треба ништа више.
Као вожд Трећег српског устанка он је, по речима светог владике Николаја, своје место нашао "у царству Небеске Србије". Уз Светог Саву, Светог кнеза Лазара и остале српске великане.
Али би по Србију било велико зло ако се над (и са) овом истином не би помирила.
У данима када нас, сва је прилика, тек чекају велика искушења.
Надам се и верујем да одлука суда о рехабилтацији ђенерала Драже отвара и осветљава нове путеве наше историје. И наше прошлости коју су, нажалост, често тумачили злонамерни туђини и они који не познају српски народ. Као и они који нису гледали у будућност.
А историја нас, између осталог, учи да "будућност припада онима који се најдаље и најдуже сећају прошлости".
Војислав Михаиловић: НАТО партизане боли истина о мом деди Дражи | Политика | Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар